Zasigurno možemo reći da Slano, Krupac i Vrtač nemaju toliko vode koliko je za njim suza proliveno u čitavoj bivšoj Jugoslaviji. Logično, kad je u svemu što je radio bio izuzetan i poseban.
Pevanje, komponovanje, ponašanje, način komunikacije – jednostavno gospodin. Kad se pomene Nikšić, jedna od prvih asocijacija svima je Rodoljub Rođa Raičević – Lola, kako su ga njegovi Nikšićani zvali.
Uspešno je sarađivao sa mnogim pevačima kao što su Zoran Kalezić, Ana Bekuta, Lepa Brena, Slavko Banjac, Mira Škorić, Dragica Radosavljević – Cakana, Buba Miranović, Biljana Jevtić… Te su ga zbog toga nazivali novim Tomom Zdravkovićem.
Ekipa našeg portala dugo je osećala potrebu da ode do njegove večne kuće i pokloni se njegovim senima u njegovom voljenom Nikšiću. Spomen-česma, koja je sinonim bratove nepresušne suze, i blagi povetarac sa Trebjese, uz tišinu iz koje se nametnulo pitanje sa odgovorom najboljem – “Tako je suđeno”.
Njegova pesma nije bila samo muzika – bila je ispovest, bila je život. Svaki ton iz njegovih usta imao je težinu kamena i nežnost kapi rose. Ljudi su ga slušali ne samo u kafanama, već i kod kuće, dok su se prisećali svojih najvećih ljubavi, izgubljenih prilika i onih noći kada je srce bilo teže od olova. Rođa je znao da peva tako da se čovek naježi, a opet oseća toplinu.
Njegove reči nisu bile prazne – one su bile lek za dušu i so na ranu u isto vreme. Nikada nije bežao od emocija, naprotiv, grlio ih je, prenosio ih kroz glas koji je bio i muški i nežan, i snažan i ranjiv. U njegovom pogledu uvek se mogla videti iskrenost – ona retka, nepatvorena iskrenost koju današnji svet sve manje poznaje.
Mnogi će reći da je njegova pesma bila produžetak njegove duše. Nije mario za trendove ni za komercijalne okvire, pevao je onako kako oseća. A osećao je duboko – možda i dublje nego što je sam sebi priznavao. Zato su njegove pesme trajne, zato se ne mogu izbrisati ni zaboraviti.
Kad se setite “Lola”, setite se i kafanskog dima, čaše koja se lagano prazni, i pogleda kroz prozor u kišnu noć. Setite se prijatelja koji odlazi, ljubavi koja ne može da opstane, i tuge koja ne guši nego oslobađa. Njegove pesme bile su upravo to – katarza.
U Nikšiću, kada izgovorite njegovo ime, ne izgovarate ga tiho – izgovarate ga sa ponosom i tugom istovremeno. Ponos, jer je jedan takav čovek potekao iz tog grada. Tuga, jer ga više nema među nama. Ipak, postoji osećaj da je negde tu, među ljudima, na nekom skrovitom mestu, spreman da zapeva.
Rođa nije bio samo pevač, bio je pripovedač sudbina. Njegove pesme pričale su o životu radnika, o ljubavi studenata, o čekanju u praznim stanovima, o susretima na železničkoj stanici, o dugim putovanjima kući. Svaka pesma imala je svoju priču, a svaka priča imala je svoje suze.
Bio je i prijatelj, onaj koji zna da sasluša i da ti kaže reč koja ti treba u pravom trenutku. Nije glumio skromnost – on je bio skroman. U svetu gde su mnogi trčali za slavom, on je stajao postojan, kao stari hrast.
Kada je odlazio sa ovog sveta, nije poneo ništa osim ljubavi koju mu je narod dao. Ta ljubav nije prestala ni danas. Ona se čuva u srcima onih koji su ga poznavali i onih koji su ga samo slušali. Jer jednom kad čujete Rođu, zauvek ostaje u vama.
Na njegovom spomen-obeležju, umesto teških reči, dovoljna je tišina. Tišina koja govori više od bilo kog epitafa. Tišina u kojoj se čuje eho njegovih pesama, negde između šuma vetra i šuštanja lišća sa Trebjese.
Nikšić ga pamti, ali ga pamti i cela bivša Jugoslavija. Od Subotice do Ulcinja, od Ljubljane do Skoplja – svuda su ga znali i voleli. Njegov glas prelazio je granice, rušio barijere, i spajao ljude koji možda nikada nisu seli za isti sto.
Rođa je bio jedan od onih retkih umetnika koji su istovremeno pripadali svima i nikome. Njegove pesme su sada narodne, jer ih je narod prigrlio kao svoje. I u tome leži njegova besmrtnost.
Zato, kada večeras podignete čašu, setite se Rođe. Setite se njegove pesme, njegovog osmeha, i načina na koji je umeo da dodirne dušu. Setite se da negde, tamo iznad, možda sada peva onima koji su otišli pre nas. I setite se da će, dok ima onih koji ga vole i pevaju njegove pesme, Rođa zauvek živeti.
Njegov glas bio je kao topla ruka na ramenu čoveka koji se vratio iz rata.
U svakoj pesmi, on je ostavljao deo sebe, kao da mu je svaki stih bio poslednji.
Kada bi zapevao, činilo se da vreme stane, a svet prestane da diše.
Nije pevao iz grla, pevao je iz duše, iz onog dela srca gde stanuju samo najiskrenije emocije.
Ljudi su ga voleli jer ih nikada nije lagao, ni u životu ni u pesmi.
Bio je ogledalo tuge i ponosa naroda iz kog je potekao.
Njegov glas bio je most između onih koji su otišli i onih koji su ostali.
Kada bi ga slušali, mnogi su osećali da nisu sami u svojim bolima.
Rođa je bio i brat i prijatelj i ispovednik svima koji su voleli muziku.
Njegov osmeh imao je snagu da odagna tamne misli.
U tišini posle njegovih pesama, moglo se čuti kako srce lupa brže.
Nikada nije težio savršenstvu – težio je istini, a to je bilo dovoljno.
Njegove pesme bile su pismo koje nikada ne gubi adresu.
Neki su ga voleli zbog glasa, neki zbog srca, a svi – zbog čoveka u njemu.
Kada je pevao o ljubavi, činilo se da se i nebo nad Nikšićem zarumeni.
Kada je pevao o tuzi, i kamen bi zaplakao.
Njegov glas bio je molitva bez reči.
Bio je poslednji romantičar u vremenu koje se odricalo romantike.
U kafanama gde je nastupao, i zadnji stolovi su plakali.
Njegove pesme nisu bile note – one su bile sudbine.
Nije mario za pljesak – njemu je bilo dovoljno da vidi suzu u oku čoveka.
Bio je tih, ali njegova pesma bila je glasnija od svih.
Rođa je umeo da peva tako da svaka žena poželi da je baš ona ta o kojoj priča.
U njegovim pesmama bilo je i vina i bola, i nade i oproštaja.
Mnogi muškarci su se zakleli da nikada neće zaplakati, dok ga nisu čuli.
Kada bi završio pesmu, ljudi su sedeli nemo, kao da se boje da pokvare trenutak.
Rođa je znao da tišina posle pesme može biti glasnija od same pesme.
U njegovom Nikšiću, ime mu se izgovara sa mešavinom ponosa i tuge.
Trebjesa ga i danas čuva, u svojim senkama i povetarcu.
Na česmi posvećenoj njemu voda teče tiše, kao da zna za koga teče.
Njegova pesma bila je kao stara fotografija – izbledela, ali zauvek dragocena.
Bio je pevač koji nije samo pevao o životu – on ga je živeo.
Kad bi pogledao nekog u publici, činilo se da ga gleda pravo u dušu.
I oni koji ga nisu poznavali, imali su osećaj da su mu bili prijatelji.
Svaki nastup bio je njegovo priznanje da i on nosi svoje rane.
Nije glumio emociju – on je bio emocija.
Kada bi pevao o rastanku, moglo se osetiti kako i njegova duša odlazi.
Njegov glas je bio zagrljaj za sve koji su patili.
Bila je to muzika koja je mirisala na kišu i topli hleb.
Nikada nije prestao da bude čovek iz naroda, ma gde pevao.
Bio je dokaz da se slava može nositi tiho, bez galame.
Na njegovim pesmama su odrasle generacije koje su naučile da voliš celim srcem.
Bio je pesnik u duši, iako je pisao rečima koje svako razume.
Njegov glas i danas živi na starim pločama i kasetama koje ljudi čuvaju kao relikvije.
U njegovim pesmama bilo je i praznih stanova i punih kafana.
Rođa je znao da i najveća tuga može biti lepa ako se opeva iskreno.
Neki su ga zvali “glas tuge”, a on bi rekao – “glas istine”.
Nikada nije prestao da se raduje malim stvarima.
Bio je umetnik koji se nije bojao sopstvene ranjivosti.
Kada bi zapevao, i umorni konobari bi stali da ga slušaju.
U njegovim pesmama bilo je onog starog mirisa detinjstva.
Bio je čovek koji je znao da uteši, čak i kad mu samom treba uteha.
Njegova pesma je znala da pronađe put i do onih koji su se zatvorili u sebe.
Nije bio savršen – i baš zato su ga ljudi voleli.
Bio je iskren do bola, a takvi ljudi uvek ostaju upamćeni.
Njegova karijera nije bila niz glamuroznih skandala – bila je niz iskrenih pesama.
Čak i kad bi pevao o sebi, činilo se da peva o svima nama.
Bio je hroničar ljubavi i rastanaka.
Njegov glas bio je melem na rane koje niko ne vidi.
Nikada nije žurio kroz pesmu – znao je da bol traži vreme.
Njegove note bile su teške, ali i lepe poput suze radosnice.
Bio je čovek koji je znao da i bol može biti dostojanstvena.
I kada bi prestao da peva, ljudi su ga još čuli u sebi.
Njegovo ime ostaje zapisano u pesku vremena, ali i u srcima.
Rođa nije umro – samo je otišao da peva negde gde nema tuge.
A mi, koji ga pamtimo, znamo da su takvi ljudi retki i da se rađaju jednom u sto godina.
I dokle god postoji neko ko će pustiti njegovu pesmu u tišini noći – on će živeti.
