Psiholozi savetuju roditelje da tokom igre pokušaju da budu prisutni, ali nenametljivi
Sve više stručnjaka za razvoj dece upozorava da roditeljska potreba da neprestano komentarišu, hvale i učestvuju u igri mališana može imati neočekivan efekat — smanjivanje sposobnosti deteta da se samostalno fokusira i igra bez stalne potvrde okoline.
Iako rečenice poput “Bravo!“, “Kako je to kreativno!“ ili “Pokaži mi još!“ deluju kao podrška, psiholozi ističu da previše prekidanja takozvane “duboke igre“ može promeniti način na koji dečji mozak doživljava zadovoljstvo i pažnju.
Bez previše pažnje
U ranom detinjstvu igra nije samo zabava. Upravo kroz trenutke potpune uronjenosti u slaganje kockica, crtanje, pravljenje zamišljenih svetova ili istraživanje igračaka, dete razvija koncentraciju, rešavanje problema, samokontrolu i emocionalnu regulaciju. Stručnjaci objašnjavaju da tada mozak mališana ulazi u stanje intenzivnog fokusa, slično onome što odrasli nazivaju uronjenim stanjem.Međutim, kada odrasli neprestano prekidaju taj proces komentarima i pohvalama, dete postepeno može početi da traži spoljašnju potvrdu umesto unutrašnjeg zadovoljstva zbog onoga što samo stvara ili otkriva.
“Ako svaki trenutak igre postane performans za roditelja, dete može usvojiti osećaj da je važnije kako će odrasli reagovati nego šta ono samo oseća tokom igre“, navode stručnjaci za razvojnu psihologiju.
To, kako objašnjavaju, može dovesti do toga da dete sve češće traži pažnju roditelja, prati ih po kući ili prekida sopstvenu igru čim ostane bez reakcije odraslih. Ponašanje koje roditelji često opisuju kao “previše vezano dete“ ili “nemogućnost samostalne igre“ ponekad zapravo nastaje iz navike stalne interakcije.
Tišina je stimulativna
Psiholozi zato sve češće savetuju roditelje da tokom igre pokušaju da budu prisutni, ali nenametljivi. Umesto konstantnog komentarisanja, preporučuje se mirno posmatranje i povremeno uključivanje samo kada dete samo potraži kontakt.
“Prisustvo roditelja detetu šalje poruku da je sigurno, dok tišina šalje poruku da ne mora stalno da izvodi nešto da bi bilo voljeno i primećeno“, ističu stručnjaci.
Posebno se naglašava da je ovakav pristup važan nakon vrtića ili drugih stimulativnih aktivnosti, kada su deca često emocionalno iscrpljena i sklonija pojačanoj potrebi za pažnjom.
Iako mnogi roditelji osećaju grižu savesti ako se tokom igre ne uključuju dovoljno, stručnjaci podsećaju da tišina ne znači nezainteresovanost. Naprotiv, upravo prostor koji dete dobije da samo istražuje svet može biti jedan od najvažnijih alata za razvoj samostalnosti, emocionalne stabilnosti i dugotrajne koncentracije.
